Deci sa autizmom svet može izgledati kao gledanje filma u kome zvuk ne prati sliku. Studije pokazuju da je ovoj deci teško da povežu ono što čuju sa onim što vide, i da taj poremećaj može biti u osnovi njihovih problema sa govorom i komunikacijom.

Kod većine ljudi se signali koji stižu u mozak spajaju u razmaku od 100 do 200 milisekundi i time stvaraju jedinstvenu percepciju. Na primer, kada čujemo zvuk i vidimo usne kako se pomeraju, dobijamo percepciju izgovorene reči.

Kod dece sa autizmom je taj vremenski razmak veći, što znači da mozak povezuje stvari koje su se desile u razmaku od 500 milisekundi i koje bi trebalo da se doživljavaju kao zasebni događaji.

Stiven Kamarata, profesor na Univerzitetu Vanderbilt u Nešvilu, kaže da deca sa autizmom teško integrišu istovremene informacije koje dobijaju putem vida i sluha. Njima je to kao gledaju loše sinhronizovan film na stranom jeziku. Studije takođe pokazuju da što je duži vremenski period između integrisanja informacija, to je deci teže da povezuju zvuk sa pokretima usana, što je veoma važno u ranim fazama učenja jezika. On takođe navodi da se vizuelni i auditivni signali ne povezuju na adekvatan način prilikom učenja novih reči. Na primer, pokažete detetu prstom šolju na stolu i kažete „šolja“, i na taj način detetu se stvara slika šolje uz reč koja ide uz nju. Međutim, deca sa autizmom će možda gledati u nešto drugo i onda će im se reč „šolja“ vezati uz šešir koji su posmatrala u tom trenutku.

Ova zapažanja mogu doprineti tretmanima za decu sa autizmom koja imaju i poremećaje komunikacije. Mark Volas, direktor Vanderbilt Instituta za neurologiju, smatra da je moguće videti poboljšanje u govoru, komunikaciji i socijalnim veštinama ukoliko se uklone ovi problemi u ranoj senzornoj funkciji.

207

Izvor: HUFFPOST