Salsabil Hammar, student stomatologije iz Tunisa, preko studentske organizacije AIESEC boravila u ordinaciji Dr Selaković. Inspirisana kontaktima sa decom sa različitim teškoćama, koristeći svoj senzibilitet i sposobnost da oseti drugog, napisala je nekoliko priča. Svaka ispričana u prvom licu, na lep i dirljiv način izražava ono što bi deca sa kojom radimo mogla da osećaju, posmatrana okom koje želi da vidi i razume, koje prepoznaje i prihvata, sa strpljenjem i nežnošću….

BRAVO…

Prepoznajem svakoga. Nikad ne zaboravljam lice naročito ako se smeje, ruku koja pomaže, glas koji ohrabruje…jer ti me učiš kako da poboljšam moju ravnotežu kako da hodam i zadržim nestabilna stopala na podu, kako da hodam i održim moje nesigurno telo u balansu, kako da držim olovku među prstima, oh ! ta olovka delovala mi je teža od Noelove torbe, a upravljanje njome teže nego tatinim autom !

Ali sada vidim kako moja ruka dobro piše, još uvek ne tako dobro kao moji učitelji, ali mnogo bolje nego pre 16 meseci.

Puno je to vremena, ali dovoljno da naučim kako da pronađem pravi odgovor, sada znam šta treba da uradim, za svaki zadatak, ali pre nego što dam odgovor, dodajem neizvesnost zadatku, oklevam, vrdam, i mogu osetiti kako se oko terapeuta fokusira  na mene čekajući da vidi hoće li biti Bravo ili ne… ali za mene to što radim nije izbegavanje, ja samo dodajem zabavu u moj život…

Uspevam da izgradim samopouzdanje, sada se osećam moćno, osećam se udobno, osećam svoje telo…dobro, još uvek izgovaram samo slog u reči ili čak i manje od toga ali mogu da osetim vazduh kako struji u mom glasovnom aparatu i jednog dana ću osetiti zvuk u mom uvu..Ali koga je briga o mehanizmima produkcije, kad imam moje dobro, imam moje BRAVO !

 

Share on Facebook0Share on Google+0Tweet about this on TwitterPin on Pinterest0Share on LinkedIn0Email this to someonePrint this page