Kod zdravih osoba prirodno i spontano teče proces prijema senzornih informacija (informacije koje dolaze iz naših čula: vid, sluh, čulo za ravnotežu…) iz sredine i iz tela, čime se stiču saznanja o spoljašnjem svetu. Centralni nervni sistem procesira i integriše ove informacije i koristi ih za planiranje i organizaciju ponašanja. Abnormalnosti u procesu integrisanja senzornih informacija dovode do teškoća u konceptualnom i motornom učenju.

Istraživanja su pokazala da organizovanje jednostavnih inputa u složenu informaciju (percepcija) zavisi od velike količine senzorne stimulacije. Najveći deo inputa se dobija putem vestibularnog sistema (čula za ravnotežu) koji je smešten u unutrašnjem uhu, zatim preko receptora u mišićima, zglobovima (proprioceptivni sistem) i preko receptora u koži (taktilni sistem). Vizuelni i auditivni sistem, iako veoma značajni, obezbeđuju manji deo inputa.

senzorna terapija

Vrlo je značajna činjenica da se mnoga problematična ponašanja koja ispoljavaju osobe sa pervazivnim razvojnim poremećajima, pa i autizmom kao najtežom formom istih, odnose upravo na ove glavne izvore senzornih inputa. Smatra se da ponašanja kao što su roking, okretanje i skakanje predstavljaju pokušaje osobe sa autizmom da na neki način organizuje senzacije i imaju umirujući efekat. Sa druge strane, udaranje osobe koja se približi, pokrivanje ušiju ili napad besa kao reakcija na neke zvuke, ukazuju na ekstremnu i selektivnu osetljivost na stimulaciju. Hipersenzitivnost na mnoge vrste senzornih stimulusa se smatra karakteristikom autističnog sindroma. Vrlo neobično zvuči činjenica da neke osobe mogu aktivno tražiti određene vrste stimulacije, dok s druge strane, mogu biti prestravljene u susretu sa beznačajnom bukom ili nepoznatom teksturom odeće ili hrane. Ova za nas zbunjujuća ponašanja, međutim, deluju prilično razumljiva kada se posmatraju u kontekstu poremećenog senzornog procesiranja.

Osoba sa autizmom će u najvećoj meri tragati za onim senzacijama koje imaju umirujući i organizujući efekat. To nisu neobični ili misteriozni stimulusi, već su to senzorna iskustva poznata većini ljudi, ali koja se ovde javljaju u svom ekstremnom obliku. Kolevke i stolice za ljuljanje su dokaz za umirujući efekat koji sistem za gravitaciju i ravnotežu ima na mozak. Zbog toga dete sa autizmom pribegava rokingu, okretanju, skakanju. Senzornom integrativnom terapijom se putem obezbeđivanja senzornih iskustava u kontekstu svrsishodnih aktivnosti, planiranjem i izvođenjem adaptivnih ponašanja može podstaći učenje.

Ciljevi intervencija senzorne integracije su sledeći:

  • Prvi cilj jeste da se pomogne osobi da dostigne stanje smirene budnosti. Uznemirenost i visoka anksioznost usled preosetljivosti vode ka tome da osoba funksioniše na visokom nivou budnosti, što otežava ili čak onemogućava obraćanje pažnje na zadatak (a pažnja je preduslov učenja).
  • Drugi cilj jeste poboljšanje sposobnosti organizacije senzacija u informaciju. Adekvatno poznavanje tela, kako se ono kreće i koje položaje u prostoru može da zauzme, neophodno je za ovladavanje novim motornim veštinama. Motorno planiranje je važan rezultat senzomotorne organizacije.
  • Treći cilj jeste usvajanje pojmova koji leže u osnovi učenja, a to se može dešavati istovremeno sa postizanjem prva dva cilja. Pojmovi su sredstva mišljenja i zavise u velikoj meri od senzornog inputa, naročito od fidbeka koji dobijamo pokretom. Takvi pojmovi su iznad, ispod, između, kroz, brzo, polako, i nauče se prirodno, u kontekstu pokretanja tokom igre ili drugih uobičajenih dnevnih aktivnosti.
Share on Facebook112Share on Google+0Tweet about this on TwitterPin on Pinterest0Share on LinkedIn0Email this to someonePrint this page